PANTO

Zovem se Panto. Skoro ću napuniti šest godina - šest godina samotnog života u boksu. Ruka šapi preuzela me po osnutku od jedne druge udruge gdje sam bio od malena. Bio sam jako plah, nesocijaliziran, nesiguran, nisam znao ni hodati na povodcu. Više nisam taj pas - ali i dalje nema nikoga tko bi me volio kao člana obitelji, osim ovih blesavih volontera koji nas sve vole, ali oni već imaju svi svoje ljubimce. Sada sam drugi Panto - lijepo šećem na povodcu, lakše prilazim ljudima, ne plašim se nepoznatih osoba, šećem čak bez povodca i trčim po šumi sa prijateljima, a repić vrti lijevo-desno. Potom se zaletim i skočim do privremenog udomitelja i dam mu pusu, veliki zagrljaj, i krenem dalje :) Velika sam maza, nježna sam duša i načelno sam jako miran. Nisam tip od uništavanja, lajanja i scena :) Zahvalan sam za sve što mi netko pruži. Naučio sam uskočiti u auto. Naučio sam doći na poziv i sjesti kad mi se kaže (znam da me čeka slastica). Jednostavan sam i jako jako drag. Kažu mi da imam pogled koji ubija - najčešće je tužan da. Jer takav mi je život do sada. Gledao sam godinama ljude kako dolaze i prolaze pored mene bez da se zaustave - nosili su male slatke štence i veselili se novim članovima obitelji, a ja sam ih samo ispraćao pogledom- ignoriran. Ja sam već odrasli pas i nisam im bio zanimljiv. A mogu pružiti puno više... Moj pogled već sad na trenutke zasja nekom radošću jer mi ona teta koja me čuva obečaje da će mi naći dobar dom i ja joj vjerujem, zato se i trudim još više da postanem čim bolji i da što više naučim kako bi vam olakšao.. Nisam jako velik, tu sam negdje do koljena, mrvicu višlji, cca. 20-ak kila imam, nešto više. Cijepljen sam, čipiran, a udruga će me i kastrirati ako to želite, ako mi pružite dom. Izvrsno se slažem sa macama i drugim psima. Volio bih naći nekoga sa velikim srcem i tek par dana strpljenja... Dosta mi je samoće, boksa i žica. Bio bih divan u stanu, uz svoje ljude, i ne bi se morali puno mučiti samnom jer mogu ostati sam dok ste na poslu - ionako sam sad sam većinu dana.... Neke moje prijateljice sa istom sudbinom su nakon šest godina pronašle svoj dom i uselile se u stanove kod svojih ljudi. One su dokaz da smo mi odrasli psi divni i nezahtjevni, a neizmjerno zahvalni, što će potvrditi njihove obitelji bilo kada. Ja sam se potrudio da budem bolja "osoba", hoćete li i Vi?